Odrasli obično doživljavaju dečiju igru kao nešto čime se dete okupira kako mu ne bi bilo dosadno, dok ne počne ozbiljnije da uči. Kada razmišljamo o dečijem igranju, fokusiramo se na to čega se dete igra, a zapravo bi trebalo da razmišljamo o tome kako se dete oseća dok se igra.
Igra je najozbiljniji posao koji dete može da radi.
Igra je način na koji se razvijaju najvažnije sposobnosti.
Slobodna igra je igra bez nametanja, ona nema strukture, ispunjava dete iznutra i čini ga radosnim. Dolazi iznutra, spontano, bez svrhe, i omogućava detetu da slobodno bira kako želi da se igra.
U životinjskom svetu se jasno može videti kako mladunčad kroz igru vežbaju sve veštine koje su im potrebne za život i preživljavanje.
Tipovi igranja:
- istraživačko igranje
- konstruktivno igranje-pravljenje nečega
- igre pretvaranja
- igre sa pravilima.
Igranjem deca uče kako da rešavaju probleme. Napor koji tada ulažu povezuje neurone u mozgu, koji se razvija tako da može da rešava probleme kasnije u životu. U ranom detinjstvu, mozak dece je najpodložniji formiranju (najlpastičniji). Ako se propusti taj senzitivni period, mozak kasnije neće moći da se formira na način na koji je mogao. Suprotno uveravanju mnogih, deca u ranom uzrastu treba da se igraju što više. Do nedavno se smatralo da je za razvoj mozga potrebna spoljašnja stimulacija. Danas se zna da se samo deo neurona tako razvija, a da se najveći deo mozga umrežuje iznutra, rešavajući probleme kroz igru, u stanju fokusiranosti. Stanje uma u igri aktivira neurone i povezuje ih. Igra izgrađuje mozak za kasnije akademsko učenje.
Slobodna igra razvija izvršne funkcije. O njima sam detaljno pisala u prethodnom tekstu, pa možete detaljno pročitati ovde.
Šta su izvršne funkcije?
- Radna memorija – sposobnost da se u umu zadrži više informacija duže vreme i da se one kombinuju.
- Sposobnost da vladamo svojim impulsima – odoljevanje porivima, starim navikama, distrakcijama, zadržavanje fokusa na onome što se radi, zastati i razmisliti pre delovanja.
- Mentalna fleksibilnost – akomodacija na promenu okolnosti, prioritete i drugačije perspektive od očekujućih.
- Sposobnost sagledavanja i rešavanja kompleksnih problema.
U svetu gde tehnologija zamenjuje ljude na raznim poljima, neophodno je da pomognemo deci da razviju sposobnosti koje će im sutra omogućiti da se bave poslovima koji nisu tako lako zamenjivi. A izvršne funkcije služe upravo tome.
Mozak se razvija i umrežava kroz iskustva imaginacije, rešavanja spoljašnjih problema kroz igru, stanja posebnog fokusa, koji se dešava kada dete nešto otkriva. Na taj način se razvijaju programi, koji se posle koriste za rešavanje drugih problema, koji donose uspeh u školi i životu.
Uslov ispunjavajućeg i kreativnog igranja je sigurna povezanost deteta. Onda kada se dete oseća sigurno u attachment-u, može bezbrižno da se igra i razvija. Tada se aktivira enegrija za igranje kroz koju dete izranja, otkriva sebe, razvija mozak i sazreva. Ona deca koja nisu ostvarila sigurnu povezanost, uvek će strepiti za odnos sa roditeljima, zabrinuta da li imaju kontakt sa njima i u potrazi za njihovom pažnjom. Da li su dovoljno viđena i primećena.
Istinsko igranje formira lične granice i osećaj sebe, prepoznaju se talenti i interesi koji sutra mogu postati ispunjavajuće aktivnosti za ceo život. Stvara se osećaj lične moći, integrativni razvojni procesi se ubrzavaju.
Igra je za dete način na koji ono izražava sebe, njegov jezik, mesto gde se razvija detetova ličnost. Ona je pravi put da izrazimo sebe i upoznamo se sa emocijama.
Igra dolazi iznutra, slobodna je od straha, zabrinutosti i nesigurnosti. Prava igra je ekspresivna i podrazumeva istraživanje. Igra je mesto gde se događa kreativnost.
Razlika između igre i rada:
U igri nas pokreće sama aktivnost, fokus je na njoj, zabava i ispunjenje su već tu.
U radu je cilj na rezultatu, orijentacija na postignutom cilju, zadovoljstvo će doći tek kasnije, kroz rezultat rada (kada nešto završimo, dobijemo platu, itd.) Deca su spremna za akademsko učenje onda kada su spremna da funkcionišu po principu rada. Da uče, sede na časovima, bez trenutnog ispunjenja koje im zabava pruža, i čekaju ocenu kao krajnji rezultat. Da odlože zadovoljstvo koje kod igranja osećaju trenutno.
Često se za decu kaže da su nezrela za školu, da nemaju pažnje… Takvoj deci je samo potrebno malo vremena dok se mozak ne razvije da može da funkcioniše po sistemu rada. A ona često već budu etiketirana kao loši đaci. Ta deca kasnije ne budu srećna ni na svojim poslovima. Kao i mnogi ljudi, koji su kao deca, prerano naterani da funkcionišu po principu rada, koji se nisu dovoljno igrali i naučili da uživaju u samom procesu. Jer upravo dovoljno iskustva istinskog igranja, omogućava razvoj prefrontalnog dela mozga, što daje sposobnost detetu da bude uporno u radu i istrajno, da može da odgodi zadovoljstvo.
Što kasnije počnemo sa učenjem po sistemu rada, to bolje. Deca se najbolje pripremaju za akademsko učenje kroz iskustvo slobodne igre. A ne kroz rano podučavanje. Urađeno je veliko israživanje među školskom decom koja su išla u različite vrtiće. 50 vrtića su funkcionisala po principu slobodne igre, a drugih 50 po principu ranog podučavanja. Deca koja su se u vrtićima igrala, bila su daleko intelektualno naprednija od onih koji su učili. Druga deca su samo znala mnogo više činjenica. (1)
Kroz igru se razvijaju sposobnosti za rešavanje dve vrste problema:
konvergentni – postoji jedno ispravno rešenje,
divergentni – imaju više mogućih rešenja.
Kako ubijamo dečiju igru?
Uobičajenim metodama vaspitavanja, koje funkcionišu u okvirima odraslih ljudi, gde se očekuje od dece da znaju kako da funkcionišu po principu uzroka i posledice, motivisanje nagradom ili kaznom, posticanjem cilja kroz rad. Igra je ovde idealan način da decu pokrenemo da nešto urade. Pretvarajući aktivnosti u igru, prilagođavamo se detetovim kapacitetima i time činimo najviše za njih i za sebe.
Društveni sistem nameće deci da što ranije počinju da uče. Trebalo bi da deci ne stvaramo dodatni pritisak, koji im je već nametnut. Ne dozvoliti da pojedinci koji rade sa decom utiču na vas kao roditelje, ukoliko želite da vaše dete slobodno odrasta.
Televizijom i ostalim uređajima koji jako stimulišu detetom mozak i time decu ostavljaju nesposobnom da se sama zabavljaju onda kada im je dosadno. Bude emocije za koje je deci potrebno da ih neko vidi kako bi se integrisale,a prilikom gledanja u TV, to se ne dešava. Takođe, uskraćuju detetu vreme za igru. Nijedno dete nije samo naviklo da gleda u TV, tablet ili mobilni telefon. Neko mu ih je dao u ruke. Više o štetnosti ekrana u ranom uzrastu, možete da pročitate ovde.
Manjak kreativnog igranja, deca nisu napolju kao što su nekad bila, ljudi imaju manje vremena da se druže, deca gledaju TV i imitiraju ono što vide tamo.
Dodatne aktivnosti na koje vodimo decu svakodnevno, koje deca samo odrađuju, bez uživanja u njima, u svom najranijem uzrastu. Iz ovog razloga, u mojoj školi engleskog jezika se deca igraju. I uče kroz igru. I najbitnije nam je da deca uživaju na časovima. Iako nas to “košta” broja poilaznika, jer roditelji očekuju da deca rade kao u običnim školama. A upravo, na ovaj način, deca koja godinama dolaze kod nas, to rade sa uživanjem i jako dobro nauče ono što su zavolela. Potrebno je samo malo više strpljenja da bi se rezltati naučenog videli. Sve ovo o čemu pišem sam potvrdila u svojoj višegodišnjoj praksi u radu sa decom.
Rešavamo detetovu dosadu. Dosada je neprijatna emocija, koja vrlo brzo prerasta u nešto spektakularno, a to je kreativni naboj. Da nešto uradimo, napravimo, rešimo. Pustite decu da se dosađuju. Ali budite oprezni kada vas dete zove da se igrate sa njim, kako bi bilo u kontaktu sa vama, kako biste se družili. Tada se potrudite da mu to ispunite.
Reference: 1. www.house.leg.state.mn.us › …PDF
Web results
CRisisin the KinDeRgARten – Minnesota House of Representatives
*većinu napisanog ovde sam čula na predavanju Tomislava Kuljiša o ovoj temi
