Jovana Budima

It takes a village to raise a child
Roditeljstvo

Kako me je majčinstvo promenilo

March 8, 2017

Uh, odlakle da počnem…

Otkrila sam da mogu da volim van svih granica. Definitivno ono što ljudi stalno govore, ne znaš koliko možeš da voliš dok ne osetiš to. I zato se neću ni truditi da to objasnim, jer zaista nije moguće dok se ne oseti. I stalno se pitam kako to može da raste još više, svakim danom. Moj muž i ja se često šalimo kako će ljubav rasti dok ne dođe pubertet 🙂

Kad smo kod pomeranja granica, pa pomerila mi je sve granice izdržljivosti. Prvo taj porođaj i oporavak, pa onda muke oko dojenja, pa umor i nespavanje, pa shvatanje da vaš život više nije vaš, da nema vremena ni za osnovne fiziološke potrebe. Svako stavljanje sebe u drugi plan, svaki put kada sam izdržala ono što sam mislila da je nemoguće, učinilo je da budem ponosna i bolja samoj sebi, da rastem i razvijam se.

Postala sam mnogo snažnija i izdržljivija. Lakše se suočavam sa problemima. Izgurala sam ono što nikada nisam sanjala da mogu, tako da svaki problem sa kojim se susretnem dočekam spremnija. Kažem sebi, ok, možeš ti to. I krenem u “avanturu”.

Uvidela sam da koliko daš, toliko ti se vrati. Nema loše dece, samo roditelja koji nešto ne rade kako treba. Neophodno je stalno raditi na sebi i biti najbolja moguća verzija sebe, jer dete se na nas ugleda. Sve ono što ne želite da dete bude, pa nemojte biti ni vi.

Konstantno učenje je vrlo bitno. Kada mi neko kaže kako ne čita ništa, sve radi po osećaju, jer ipak mama najbolje zna, jasno mi ne da se iza toga krije linija manjeg otpora. Teorija je jedno, a praksa drugo, potpuno se slažem, ali nema dobre prakse bez prethodnog znanja teorije. Pročitam i ono sa čime se ne slažem. Pa, i u tome ima nešto korisno. Na kraju se svede na to da je u znanju moć.

Rodilo se neko strpljenje koje ranije nisam imala, živci od čelika, što imam običaj da kažem kada konačno zaspi nakon napornog dana. Razumevanje detetovih osećanja je vrlo komplikovana veština. A to dete nije ništa manje osoba nego odrasli, ne duguje nikome ništa i njegova osećanja moraju biti na prvom mestu.

Sa druge strane, tolerancija se znatno smanjila. Nemam više toliko vremena, a živce čuvam za nju. Ljudi su skloni da ne obraćaju pažnju na stvari oko sebe, svako u svom svetu, bulje u telefone, ne gledaju gde se parkiraju, da li je to trotoar, prave buku, legnu na zvono kada dolaze kod vas.  Ovaj deo zvuči prilično neurotično, znam.

Kako se brak i odnos sa partnerom menjaju? Ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da mi uopšte nije jasno kako ljudima može da padne na pamet da će dolazak deteta rešiti probleme u braku. Potrebni su vreme, ljubav, tolerancija, kako biste isplivali iz haosa u kome se nalazite dok odgajate mladunče.

Mene moj muž nikada nije nervirao toliko pre nego što smo postali roditelji. Takođe ga nikada nisam volela više nego otkad smo postali roditelji. Kada u svom partneru vidite isti osmeh i pogled kao kod svog deteta, kada ga gledate kako se brine o njemu, to su neopisivi momenti. Sve je pitanje balansa i opstaju samo oni koji se vole i koji su spremni da rade na odnosu.

Definitivno manje osuđujem nego ranije, ali tu ima dosta prostora za rad. Svi smo mi u istom sosu i svi se trudimo najbolje što možemo i svima nam je teško. Podrška i saveti su mnogo korisniji od osude i pitanja kako neko može tako. Može jer ne zna bolje.

Sreća je u malim stvarima. Ooo, da!

Jedno posle podne nismo imali vode u stanu nekoliko sati. I dete naravno obavilo sta je imalo i muž i ja smišljamo taktiku pranja guze balonom vode. Ulazimo u kupatilo, kad, čuje se vodokotlić, došla voda. Sreći nigde kraja!

Kad se setim koliko sam samo bila srećna kad je počela da spava u komadu čak do pet ujutru.

Prioriteti su se znatno promenili. Kao i želje. Ranije sam često putovala u inostranstvo da sudim tekvondo takmičenja. I to me je jako ispunjavalo. I dalje želim da se bavim time, ali još uvek nije došao momenat da mogu da ostavim dete na nekoliko dana. Ona ima potrebu za mnom, a meni bi nedostajala jako.

Spontano se napravi neka pauza  i to je sasvim u redu. Prihvati se to. Nekada mi je bilo žao što neću moći da putujem. Danas to gledam potpuno drugim očima.

Kada je bila manja i budila se noću, nisam želela da izlazim uveče jer sam znala da bi njoj jako teško palo da se probudi, a mene nema. Mnogi su znali da kažu, navići će se. Ne znam šta ima normalno u tome da se beba navikne da nema mame koja je njoj najpotrebnija. Prođe par meseci, i dete nauči da spava noću. I mama može lepo u izlazak. Sad je tu drugi problem, kako ustati sutradan 🙂

Definitivno moj mozak više nema kapacitet da izvršava obaveze kao ranije i pažnja je još uvek rasuta na hiljadu strana. Žao mi je što ne mogu ni nakon dve godine da utešim žene da će to ludilo proći. Što bi jedna drugarica rekla, sad si mama, šta tu ima normalno 🙂

Veći broj obaveza tera na bolju organizaciju. Ako se reč organizacija uopšte može adekvatno ubaciti u ovaj kontekst. Bolje se osećam kada moram da obavim svašta. Ali takođe uveče, kad se dan završi, najviše volim da se sklupčam ispod ćebenceta i gledam ili čitam nešto za svoju dušu ili pišem.

Prijateljstva se menjaju takođe. Većina mojih prijatelja su iz osnovne škole, tako da smo naučili kako da se prilagođavamo promenama u životima onih drugih. Sada se družimo u proširenom sastavu, delimo savete i muke. Oni koji nemaju decu su nekako prihvatili da postoji period kada je nemoguće družiti se kao ranije. Oni koji ne mogu da imaju razumevanja i ne žele da se trude da održe odnos, vremenom prestanu da budu toliko bliski. Sa druge strane, počnete da se družite intenzivnije sa nekim ko ima decu i voljan je da vam pomogne kako god može.

Nikada ranije nisam bila ponosna toliko. Na sebe, na svog muža, na svoje dete. Na svoju familiju. Kada gledate kako to dete raste, uči, kako postaje dobra osoba, kako je vole svi oko vas i uživaju u njoj, pa ne umem da opišem koliko je lep osećaj. Znate da radite nešto najbitnije, podižete osobu i još ste dobri u tome.

Takođe znam da moram brinuti o sebi kako bih mogla da  brinem o njoj. Jer ona me treba celu, najbolju što mogu da budem, spremnu da odolim svim izazovima. Svakoga dana odvojim neko vreme, makar par minuta za sebe. Šoljica kafe u tišini, pročitanih par stranica knjige ili neki zanimljiv članak, mazanje noktiju ili dopisivanje sa dragom osobom. Posao kojim se bavim i fizička aktivnost, koju sam nažalost tek nedavno ubacila na listu prioriteta, su načini na koje se resetujem.

Poštujem i razumem žene mnogo više nego ranije. Znam gde su bile, kako im je i šta su sve u stanju da urade. Koliko vole i daju sebe. Žene su kraljice.

Devet meseci sam je nosila u stomaku, rodila je, oporavila se od toga, moje telo je hranilo. Izrasla je u divnu devojčicu koja priča, svakoga dana pokazuje koliko toga zna i uči nove stvari. Samostalna je, igra se i raduje se kada je čuvaju i druge osobe. Kada se osvrnem na sve to, a to jako retko radim, shvatim da, ako mame mogu sve to da urade, onda mogu bilo šta, zar ne?

Moje ime je Jovana Budima. Mama sam malene devojčice, po zanimanju nastavnik engleskog jezika. Volim decu i poznajem ih. Volim životinje, sport i prirodu. Kreativna sam i volim da pišem. Ovaj blog je spoj svega navedenog.

Leave a Reply

%d bloggers like this: