Jovana Budima

It takes a village to raise a child
Moj kutak

Moja tvrđava

July 7, 2018

Dogode se tako, svakog prestupnog života, neke velike ljubavi. One koje vas menjaju iz korena. Koje bude najbolje u vama. Koje bude najgore u vama. One od kojih nekada pokušate da pobegnete, ali one ostanu pokraj vas. One koje vas nateraju da rastete. One koje su uvek tu. Koje vas sačekaju kada niste baš svoji i koje vas puste da odete i vratite se bolji. One zbog kojih se selite u druge gradove. Zbog kojih menjate pogled na prošle ljubavi, za koje ste verovali da su najveće. One zbog kojih zalazite u najtamnije delove svog bića i borite se sa vlastitim demonima, jer želite da budete bolji sebi, pa samim tim i njemu.

Pojavi se neko ko je podrška i ko veruje u vas. Ko ulaže u vaše ideje i ko pomaže koliko god može. Ko se brine da imate sve što vam je potrebno. Koga i posle 10 godina jedva čekate da dođe kući sa posla. Koga jedva naterate da ide sa vama na vikend bez deteta, jer će mu dete nedostajati. Čije vas mane i ružne navike nerviraju, ali ste naučili da živite sa njima i one ne predstavljaju problem u vašem odnosu. Koga ćete iz nehata povrediti mnogo puta, ali ko će umeti da oprosti. Onaj zbog koga vam nije teško ništa da uradite. Za koga brinete i o kome ćete brinuti. Onaj s kime se ostvarite u najvažnijoj ulozi-ulozi roditelja i želite da to ponovite još nekoliko puta. Sa kime ste prešli trnovit put menjanja života iz dvoje u troje i ponosni ste na to što ste postali. Onaj ko je spreman da se menja i uči, kako bi bio što bolji roditelj.

Kada pogledam unazad, bilo je tu svega, ali baš svega. Toliko lepih i ružnih trenutaka. Bili smo najbolji i najgori. Danas znam da je sve to bilo potrebno kako bismo izrasli u ovo što smo sada. Da je moglo lakše, pa verovatno jeste. Da je moglo drugačije, pa verovatno nije. Radujem se svakoj narednoj lekciji koja nam stiže.

Ponekad mislim da sam sve ovo o čemu pišem znala nakon prvog poljupca. Da će biti ludo i vredno svega. Verovala sam i onda kada se činilo nemogućim.  Od svih stvari u životu, najzahvalnija sam što sam upoznala svog supruga. Za najveće stvari je potrebno najviše borbe. I onda kada prevaziđete sve prepreke, kada samo uz pomoć jednog drugome gradite svoje živote, poslove i porodicu, onda postanete najveći oslonci i vaša ljubav stalno sazreva i raste.

Na današnji dan pre 10 godina, dogodilo se nešto neočekivano. Moj suprug i ja smo započeli našu vezu. Iz poznanstva, koje se pretvorilo u prijateljstvo, rodila se ljubav. I to kakva… Ona koja je mnogima  pretumbala živote. Ona zbog koje je moralo toliko toga da se promeni. Za koju je trebalo baš da se bori i izbori. Koja nije bila nimalo laka. A koja je vredela svega. Iz koje je nastalo najdrže i najvoljenije biće, koje nam u tolikoj meri ulepšava živote-naše dete.

P.S. Mužu, hvala ti što si me trpeo i istrpeo. Hvala na ovoj našoj tvrđavi u kojoj sam ušuškana i srećna. Čuvam te. I volim, najviše. Srećna ti godišnjica.

Moje ime je Jovana Budima. Mama sam malene devojčice, po zanimanju nastavnik engleskog jezika. Volim decu i poznajem ih. Volim životinje, sport i prirodu. Kreativna sam i volim da pišem. Ovaj blog je spoj svega navedenog.

Leave a Reply

%d bloggers like this: