Jovana Budima

It takes a village to raise a child
Roditeljstvo

Prva godina roditeljstva

May 25, 2017

Pre nekoliko dana je moja devojčica proslavila drugi rođendan. Poželela sam da pišem kako sam se osećala zbog toga, šta se sve promenilo u tom periodu, ali sam shvatila da nedostaje tekst o prvoj godini. Pre par dana sam pročitala tekst koji govori o ovoj temi i proslavi prvog rođendana i kako nisam mogla više da se složim sa mamom koja je prelepo sve to objasnila, poželela sam da napišem o našoj prvoj godini.Ono što mi je najupečatljivije kada čujem da je neko dobio bebu jeste taj osećaj kako pojma nemamo šta nas čeka. Mislim da je sva draž u tom neznanju. Slušamo svi te priče kako se život potpuno promeni, stvaramo neku sliku u glavi, kažemo sebi, ja neću nikada tako kao neko koga poznajemo, da ne izlazim iz kuće, da kačim slike deteta na društvene mreže ili smaram ljude stalno bebećim pričama, kao i pregršt drugih sličnih stvari. A onda, kada nas odalami dolazak tog malog bića, onda sve to što smo imali u svojoj glavi pada u vodu. Ko preživi dan, pričaće, ko preživi godinu, slaviće 🙂

 

 

 

 

 

 

 

Teško je. Zaista jeste. Po prirodi sam takva da mogu svašta da izdržim, ne odustajem, borac sam. Kukam kad mi je teško bliskim ljudima. Ali ovo odgajanje deteta je toliko kompleksno i tera nas da rastemo i budemo bolji i da pomeramo granice svoje izdržljivosti i da padamo i da ustajemo i da se borimo. I daje nam krila i snagu i toliko ljubavi i lepih osećaja budi u nama, da u potpunosti menja naš život, naš pogled na svet, nas same.

Dođu tako ta deca u naš život i ne znamo šta da radimo sa njima. Nema nekog uputstva za upotrebu. Učimo u hodu. Pogrešimo milion puta. Naučimo toliko toga. A onda ne znamo šta bismo bez njih 🙂 Uvuku nam se u svaku poru kože, probude toliko lepih i budalastih osećanja, vrate nas u detinjstvo, a u isto vreme učine najodraslijima ikada. Jer od juče smo mi bili nečija deca, a sada treba da sve to što smo dobijali od svojih roditelja, damo svom detetu. Nema magičnog odgovora na pitanje kako se to radi, samo guraš napred i moliš se Bogu da radiš dobru stvar 🙂

Previše je svakakvih osećaja sa kojima učimo da se nosimo i borimo. Pitanja da li ćemo ikada imati ponovo vremena za bilo šta osim za brigu o bebi. Kako izbalansirati svoje potrebe i to što nas beba treba u početku stalno. Tada se učini da nećemo više moći da funkcionišemo normalno, da ćemo morati da se odreknemo mnogo toga što je do tada činilo naš život. I jeste tako, ali to je prolazno. Potrebna je mala pauza, kako beba raste, tako se i otvara prostor za druge stvari. Nekada se učini beskrajno dugo, ali zapravo, kada to sve prođe i kada se osvrnete i shvatite kako je proletelo, nekako ostane i žal za svim tim trenucima.

O umoru koji nas obuzima i nespavanju i konstantnom buđenju, bolje da ne pišem, jer ću istraumirati buduće roditelje 🙂 Preživi se, prođe i ne ponovilo se do sledeće bebe.

Ovo je toliko tačno, da je zastrašujuće!

Što je najgore, ometa normalno funkcionisanje na dnevnom nivou 🙂 Mozak ne funkcioniše normalno, teško je usresrediti se na bilo šta. Rasejanost, to što nemate vremena za sve što biste želeli, konstantna briga. Sve su to čari roditeljstva. A onda kada imate vremena za sebe, kada dete nije sa vama, uvek postoji jedan deo vas koji lebdi u vazuhu i pita se šta li dete sada radi.

Radost koja vas obuzima dok gledate to malo biće kako raste i uči nove stvari, kako se menja i postaje pravi mali posebni čovečuljak i spoznaja da ste upravo vi za to zaslužni. Onda postajete ponosni na sebe i svog partnera i na sve što ste izgurali, što ste istrajali zajedno kroz sve izazove i nesuglasice u novim ulogama koje su vam dodeljene.

Kažu da je danas jako teško biti roditelj, na sve strane gomila stručnjaka i savetnika, škola i školica, mladi roditelji ne znaju koga da slušaju, pa su izgubljeni u moru informacija, a onda su tu naši roditelji, koji sve to nisu imali, a opet su nas odgojili, pa gomila njihovih saveta. Meni je jako pomoglo to što radim sa decom, znam mnogo toga, okružena sam ljudima koji se takođe bave decom, koji mogu da mi pomognu, čitam svašta, to me zanima i ispunjava. Deca i psihologija su moja velika ljubav. Od svega nabrojanog, slušam svoj osećaj, šta je dobro za moje dete, moju porodicu i ono što ne znam, pitam. Nemam očekivanja od svog deteta, znam da sve što ne valja, krivi smo mi odrasli, preuzela sam tu odgovornost kao roditelj i to sve me za sada vodi dobrim putem.

Tako da ova prva godina zaslužuje posebnu proslavu, mada jesmo premoreni i iscrpljeni, ipak slavimo to što beba postaje malo dete i sve što smo zajedno prošli. Tog dana nam čestitaju detetov rođendan kao naš vlastiti, jer tog dana smo se i mi rodili kao roditelji 🙂 I nastavljamo da rastemo zajedno.

Moje ime je Jovana Budima. Mama sam malene devojčice, po zanimanju nastavnik engleskog jezika. Volim decu i poznajem ih. Volim životinje, sport i prirodu. Kreativna sam i volim da pišem. Ovaj blog je spoj svega navedenog.

Leave a Reply

%d bloggers like this: